Струмица

Струмица

Раскошни споменик Гоце Делчеву у центру Струмице са висином од 5,2 метара

Струмица је насеље из предсловенског периода. Најстарији податак за постојење града датира још из 181 године п.н.е., где се насеље спомиње као Астранон ( град звезда ) као главно место пребивалишта пеонског племена Астрон. Као римско-византијски и црквени град, у средњем веку спомиње се као Тивериопол. Струмица је словенско име града, добијено према имену реке Струмице, демунитив имена Струма.

На садашње место град је обновљен у IX веку од стране цара Самуила. У том периоду прераста у важан саобраћајни и војно-стратешки центар. После његове смрти 1018 године и распадања Самуиловог царства, Струмица је византијско војно-стратегијско и управно средиште за оваај део Македоније, а продужава да егзистира и Струмичка епархија. Такву улогу је имала до краја XII века. Од XI до XIV века потпада под више сфера интереса од Византије и средњевековне Србије и Бугарске. При крају XIV века потпада под османлијско ропство.

 

 

Римска терма у Банско

Бања Банско је термоминерално лечилиште из античко време и један од ретких сачуваних римских споменика ове врсте у Европи, са капацитетом од над 50л/сек. Налази се на око 12 километара источно од Струмице, у подножју планине Беласице. На површини од 1.000 м2 откривене су десет просторије чији зидови су сачувани у висини од 2 до 6,7 метара. Лековита римска бања (терма) имала је просторије за свлачење, сауну, базене са топлом и хладном водом. Највероватније потиче из III века, из времена римског императора Каракала, познат по подизању и обнављању терми кроз Империју.

Постоје укупно пет термоминералних извора, од којих само један, највећи, стручно је каптиран. Он се слива у главну бању названа „турско купатило“, а друге четри слободно се изливају. Температура воде у главном извору који снабдева „турско купатило“ је на око 710С и не мења се у току године, што доказује да вода потиче из велике дубине, без атмосферских утицаја.

Бањске воде сматрају их за лековите за најразличитија оболења, у првом реду реуматска. Случајно откривена при копању темеља за хотел „ Цар Самуил „ у 1978 години, данас базени са природном водом могу да се користе у оквирима хотела, где може да се проба и јаје скувано у топлим изворима, са специфичним укусом. У околини бање налази се шума од липе и кестена и више бистрих планинских потока. Папрат из овог македонског подневља је заштићен од ООН. Цео бањски локалитет нуди одличне смештајне капацитете и услове за комбиноване врсте туризма.

 

Смоларски водопад

Смоларски водопад налази се у непосредној близини села Смоларе, на планини Беласици, на надморској висини од 600 метара. То је објект са висином од око 35 метара. На дну водопада формиран је џиновски лонац, чија дужина у правцу тока реке износи пет метара, ширина му је 11 метара, а дубина је око половине метра. До њега има изграђена приступна путања и уређен локалитет за посетиоце са туристичко-рекреативном функцијом.

 

 

Колешински водопад

Колешински водопад налази се у долини тока реке Баба на надморској висини од 500 метара. Има висину од 15 метара и ширину пада од око шест метара. Према настанку, убраја се у тектонске водопаде. У непосредној близини од око 100 метара налазе још неколико мањих водопада и слапова распоређених у низу са висином од око пет метара.

Групно венчање на Колешинском водопаду – Од првог групног венчања са двадесет брачних двојки у 2008 године, под покровитељством општине Ново Село и благословом МПЦ-ОА, традиционални августовски церемонијал групног венчања добија већи интерес и посећеност Манастир Св. Леонтиј, с. Водоча ( XI век) .

Пун монаха и црквено-богослужбеног живота, обновљени конаци поново су постали резиденцијални комплекс Струмичке епархије

Манастир се налази у селу Водоча, који је своје име добио према монструозном догађају из 1014 године, када на том месту под Беласицом на 14.000 војника цара Самуила су им извађене очи од стране Византијаца. Манастир дуго је био епископска резиденција Струмичке епархије. Кроз македонску лошу историјску прошлост био је пустошен и његово културно богатство разношено је у суседне земље.

Изграђен је на ранохристијанску базилику из V и VI века, чији темељи су сачувани са остацима цркве: има делова олтарне апсиде, из проскомидијника и ђаконик из VI и VII века. Исто тако, археолошким истраживањима у манастирском комплексу у Водочи откривени су преко 1.000 гробова са накитом и керамиком од XIV до XIX века.

Водачки манастир има сачувано средњевековно фрескосликарство са великим значајем. Сликарство се карактерише по издужености тела и чврсте моделације глава светитеља. Насликани у периоду од 1018 и 1037 године, фреске из Водоче убрајају се међу ремек-дела средњевековне уметности и у византијско сликарство уопште.

Манастир Св. Богородица Елеуса, с. Вељуса ( XI век)

Jедна од најстарих македонских цркви, која никада није срушена и није обнављана - како је изграђена, таква је и данас са отисцима зуба времена

Манастир се налази изнад села Вељуса код Струмице, прекрасан панорамски поглед на Струмичко Поље. Манастир и конаци су познати по архитектури, фрескоживопису, мозаичним подовима и мермерном иконостасу. За његово порекло из XI века сведочи мермерна плоча са натписом ктитора, струмички еписком Манојло и година изградње, 1080. Плоча са натписом и најбоље иконе, у току Првог светског рата украдене су, а манастир је запаљен, али није изгорео. Као сведочанство и последица тога су издимљене фреске. Некада овај манастир, је био мушки, а у Водочи је имало и сестринство, док је данас обратно.

Са ликовним вредностима и раскошном ризницом скупоцених уметничких творевина манастир надмашује сва постојећа уметничка остварења на црквама у струмичкој средини. Потпуно сачувана композиција из времена изградње је Силазак у пакао. Постоје и други, делимично сачуване композиције из тог периода, као и познати Вељушки крст – јединствен овакав тип у свету. Поред олтара има фрагмената из мозаичног пода. Према изворној богатој историјској документацији сачуваној за овај манастир ( доступна у Светогорском манастиру Ивирон), црква Света Богородица Милостива ( Елеуса) заузима једно од најзначајнијих места у црквеној и културној историји Балкана.

 

Цареве Куле

Најстарија открића за тврђаву издигнутој на брду југозападно од Струмице говоре за живот пре Римске Империје

Цареве Куле су археолошка ризница од праисторијског времена до средњег века. Према неким археолозима, то би могли да буду остаци античког града Астраион. Сви досадашњи налази указују да овај локалитет опстаје разним цивилизацијама у периоду од око седам хиљада година.

Тврђава је изграђена на израмљеном платоу на врху брда које  веома стрмо се издиже изнад Струмице на надморској висини од 445 метара, одакле је могућа прегледност целе Струмичке Котлине. На ивицама налазе се остаци одбрамбеног зида, од којег  западни у дужини од четрдесетак матара је добро видљив и данас. Својим дебелим бедемима, Куле представљају споменик паду средњевековне македноске државе цара Самуила у 1018 години. Служила је као утврђење и у османлијском периоду.

У тврђави су пронађене византијске монете из XII и XIII века. Откривено је шест фрагментиране мегарске чаше хомеровског типа, веома ретке на овим просторима, које потичу из III или из II века п.н.е. Откопане су и античке монете из времена последњег македонског цара Персеја, као и фрагменти и средњевековног фрескоживописа из XII и XIII века. Новопронађене монете са ликом Филипа II, затим амфоре, судови, кантароси, накит, фрагменти од сликаних ваза, црнофиносана керамика, фигуре малоазијског типа и други артефакти, указују на то да Струмичка тврђава је активно живела при крају четвртог века пре наше ере.

 

У периоду турске владавине, Струмица има улогу посредничког места за размену пољопривредне и мануфактурне робе. Таква улогу је задржала и после изградње Вардарске железнице, када преко ње из Удова се преносила роба за Источну Македонију. Овакву улогу у реону омогућио је и наглашени раст становника, са чиме је пре Балканских ратова Струмица бројала 18.000 житеља. После Балканских ратова и Првог светског рата, због исељавања муслиманског становништва у Турску, број житеља у граду се смањио. То се негативно одразило на занатство и трговину. Постављањем границе према Грчкој, број становника је продужио да опада, тако што је 1921 године евидентирано око 6.000 житеља. У периоду између два светска рата Струмица је мали занатски градић са неразвијеном привредом.

После Другог светског рата, Струмица привредно и популацијски континуирано расте: од 10.868 житеља у 1948 године до око 35.000 у 2002 години. Наглашенији је пораст после 1961 године због досељавања сеоског становништва у град. Поред пољопривреде ( повртарске културе и дуван), град се одликује развијеним делатностима из секундарног ( прехрамбена, текстилна и дуванска индустрија) и терцијалним сектором.

Градски трг

Трг је изграђен на два нивоа и захвата укупну површину од 27 хиљада квадратних метара. Једна трећина те површине отпада на подземну саобраћајну инфраструктуру ( подземне улице у дужини од 420 метара са подземним раскрсницама и гаражама за 96 возила ), а 18 хиљада квадрата надземљаног поплоченог простора са сат – кулом, две фонтане и са целокупном инсталацијом урбаних, културних, традиционалних, еколошких, хортикутурних и других садржина. Ту је уклопљен и трајни споменик Гоце Делчеву, бронзана фигура, “ Струмичанка под маском “ посвећена Међународном струмичком керневалу и 27 јарбола са заставама земаља – чланица Европске Уније. Пуштен у употребу 2010 године, трг већ представља пешачко острво у Струмици и један од незаобилазних модерних градских обележја.

 

Click here to see list of accomodation in Stumica

Click here to see list of Touristic Guides in Strumica

Click here to see a list of Travel Agencies in Strumica

Promote your Service

Accomodation

Add up to 3 images.

Validation code:
Enter the code above here :

Can't read the image? click here to refresh.