Кичево

Кичево

Кичево лежи у средишњем делу Кичевске Котлине. Има повољни географско-саобраћајни положај и представља значајану раскрсницу четири путна правца: на север преко превоја Стража за Гостивар, Тетово и даље према Скопљу, на југ преко Пресека према Охриду и Струги, на југоисток према Демир Хисару и Битољу и на исток преко долине реке Треске према Македонском Броду а од тамо преко Барбарас према Прилепу. Железничком пругом, преко Гостивара и Тетова, повезује се са Скопљем.

Историјски гледано први пут се спомиње почетком XI века (1018 године) у једној повељи цара Василија II под именом Кицавис. У средњем веку град је био важан војнички центар. При крају XIV века и почетком XV века потпада под османлијску власт. Од самог почетка XIV века почиње да се развија као трговачко-занатско место. У XVII  веку Кичево је било седиште каза. Изградња пута Скопље-Кичево-Охрид 1919 године допринео је јачању његових занатско-трговачких функција.

 

При крају XIX и почетком  XX века град је бројао 5.000 житеља, а после Балканских ратова опао је на око 1.000. после Другог сватског рата Кичево популацијски константно расте. 1948 године имало 7.280 житеља, у 1961 години 10.324 житеља, у 1981 години – 22.479 житеља, у 1994 години-27.543 житеља, а у 2002 години омало је око 30.000 житеља. Посебно наглашен раст примећује се од 1961 до 1981 године, када се становништво дупло увећава.

 

Од Ускана до Кичева

Античко име града Кичева је Ускана. Подаци за постојење тврђаве изнад града, данас позната као Китино Кале, има из ране антике, када је Ускана била погранични град Македонске империје. У византијско време град је био добро утврђен и престављао је значајан војно-административан и трговачки центар. Зна се да је ту боравио и српски цар Урош II 1320 године, за време српско-византијских ратова, после чега су византијске војске напустиле град, који потпада под српску власт. Страни путописци кроз Македонију од XIV и  XV века спомињу га као Критчово или Кртчово, име које највероватније су му дали Словени. После заузимања од Турака 1385 године, у отоманском периоду град је носио име Крчово.

Данас је Кичево лепо уређен град, који дочекује намерника са топлим добродошли.

У привреди доминирају рударство и индустрија. Пресудно за привредни развој Кучева је присуство рудних налазишта гвожђа и неметала у околини града и изградња пруге нормалног колосека Скопље-Кичево 1952 године, када Кичево постаје важна теретна станица у Западној Македонији.

Музеј Западне Македоније

Музеј у Кичеву, у којем је педантно и систематски овековечена културно-историјска прошлост овог краја Македоније, свечано је отворен 11. октобра 1980 године, а сама зграда датира од 1892 године. У току Другог светског рата у истој згради боравио је Главни штаб Народноослободилачке војске Македоније. Стална изложба у Музеју приказује борбу македонског народа за слободу у XIX и XX веку преко аутентичних материјала, предмета, фотографија, скица, карти, застава, макета, текстова. Приказана је и збирка оружја из историје македонског народа кроз векове. Већи део Музеја уступљен је фрескама и мозаицима. Формирана је етнолошка збирка кичевских ношњи из XIX века, покућанство, народне тканине. Поред историјског дела, Музеј је у сталној потрази и по археолошким предметима. У том циљу, врше се археолошка ископавања на Кнежински Манастир, Миокази и Карбуница. Музеј врши ауторску и изложбену делатност и организује ликовне изложбе.

 

Тврђава Китино Кале

Китино Кале назива се једно специфично узвишење поред Кичева. У датом временском периоду тамо је егзистирало главно насеље, са два реда чврстих тврђава и неколико кула. Још стоји једна од кула, где су нађене паре из времена Александра Македонског и Јустинијана. Народна легенда говори да у дворцу на Кале је живела Кита, једна од сестара Краљевића Марка, по којој је Кале добило и име. 1741 године на делу од Кале био је изграђен градски часовник, који по наредби српских власти је срушен 1938 године. У XIX веку на Кале су живели турски великодостојници и управници. На платоу од Кале сада је остала само основа. Остали део је релативно сачуван и налази се испод земље. На Китино Кале 1968 године изграђена је спомен костурница борцима Другог светског рата. У том периоду Кале поново постаје центар града. Данас преставља археолошки локалитет, а цео простор је уређен у форми парка и преставља пријатно место за рекреацију у дружење преко дана и за вечерње забаве. Кале је главни објекат од интереса за посетиоце овог краја.

Црква Св. Петар и Павле (1907)

јединствена црква у граду са дугачком христијанском традицијом

Прва христијанска светилишта у Кичеву спомињу се у V и VI веку. У Кичеву раније су постајале три цркве, које су за време османлијске власти биле срушене. Црква  Св. Петар и Павле изграђена је на темељима старијег објекта у 1907 години, а освећена је 1917 године.. 1943 године допуњена је звоном, а данас се реконструише и надограђује са другим пратећим објектима, крстионица, трепезарија, црковна библиотека. Уређивањем црковног ентеријера и екстеријера осликава се посебан архитектонски склад и монументалност цркве.

Манастир Благовештење Пресветле Богородице- Пречиста (XIV век)

свети храм за две религије: манастирска црква тако је направљена што под једним кровом, поред христијанске, има и исламску орнаментику.

Манастир је посвећен Благовештењу, а опште име му је Пречиста ( из празника Ваведење Богородице у храм). Изграђен је 1316 године. Налази се близу Кичева, на планини Цоцан, на надморској висини од 920 метара. Раније се звао Крнински манастир, према селу Крнино, што је постојало у његовој близини до XIX века. Данас Света Богородица Пречиста је женски манастир.

 

1558 године манастир је изгорео до темеља, а монаси су успели да се спасу преко подземних тунела. Манастир је имао печат до 1763 године. 1848 године запаљене су све манастирске књиге које моментално су се нашле тамо, по наредби дебарско грчког митрополита Мелетија. Поред тога, богослужба је продужила да се одржава на словенском језику.

 

Садашња црква датира од 1850 године. На новом величанственом храму радили су мијачки мајстори из тајфе на Дичо Зограф, који је завршио олтарски простор, а његов син Аврам, тридесетак година касније, дорадио је фрескоживопис, који плени својом лепотом. Својом вредношћу истиче се и прекрасни иконостас, као и црковне књиге, међу којима је Четворојеванђеље из XIV века Псалтир из XV века. У цркви се налази извор са светом водом, посвећен с. Богородици.

 

У овом манастиру 2 августа 2012 године МПЦ-ОА канонизира прве светитеље, три монаха-мученика из XVI века.

 

Први македонски архиепископ обновљене древна Охридске апхиепископије, г.г. Доситеј замонашио се у овом манастиру, где је претходно то направио и македонски препородник Кирил Пејчиновић. Ту се замонашио и митрополит полошко-кумановски г. Кирил, јединствени члан данашњег Светог Архиерејског синода на МПЦ-ОА, који је био део Синода и Трећег македонског црковног-народног скупа из 17 јула 1967 године, када је донесена историјска одлука за канонску обнову целокупне аутокефалности Охридске архиепископије у лице Македонске православне цркве.

Део крста на којем је распет Исус Христос чува се у темељима манастира, исто како што део њега има и у темељима манастира Св. Јован Бигорски и Св. Георгије Победоносац у с. Рајчица. Ово веровање је доста раширено међу православним верницима, што заокружује мистичност македонских манастира и преставља повод више за посету ових духовних храмова.

 

Прекрасни високоспратни конаци пружају добродошлицу намерницима. У манастиру активан је монашки живот. Монахиње вредно се брину за уређено двориште, за зеленило и цвеће, како и за припитомљене срне.

Највећа манастирска црква у Македонији, која се налази у саставу манастира, посвећена је Богородици. Подељена је на два дела: један је христијански храм, а други је муслимански сакрални простор, који није фрескоживописан и служио је религиозним потребама људи исламске вериосповести.

Грнчарство из Вранештице

Грнчарска заједница из Вранештице, са око 30 мајстора, је највећа и најпознатија у Македонији. Они продужавају петвековну традицију заната, грађену преко искуства и вештине њихових предака. Скоро свака друга породица у Вранештици израђује грнчарију и сви су врхунски мајстори.

Вранештица се налази на 12 километара од Кичева, у подножју планине Бабасач, у крајњем јужном делу Кичевске Котлине, недалеко са десне стране пута Кичево-Македонски Брод. На око 600 метара надморске висине село и околина су познати по богатим шумама и чистом планинском ваздуху. Село је омеђено са три цркве, за које житељи говоре да су старе и по неколико стотина година.

 

Село има три велика и богата налазишта глине. У широј околини до сада су понађени 470 малих и великих судови, а неки датирају од пре 2500 година. Мајстори још увек откопавају глину и обрађују је као и пре стотину година. Копају је багерима и пеку је у пећима на дрва. У селу има 70 пећи, неке старе и по 200 година. Предмети се боје прстима или лулом, специјални алат у који се ставља боја и из које она излази као кроз цевчицу. Мајстори сами праве боје (бела, црвена или плава) и педантном техником мешања добијају лепе нијансе и прекрасно дизајниране производе.

Љубопитни туристи увек имају могућност да посете гостољубива домаћинства, оплемењена грнчарским предметима: крчаг са свирком, тепсије, чиније, крчаг за воду, земљани бокали. Право време за посету је почетком главне сезоне за производњу грнчарије, које је повезано са верском традицијом. Сваке године на Ускрс сви мајстори се скупљају у средини села и излажу израђено.

Крушино - незаобилазно место за посету Кичева

Крушино је спортско-рекреактиван центар, који ће посетиоце дочекати чистом шумом за шетњу и понудиће им мирну природу за одмор и одлично место за рекреацију.

Налази се на само три километара од центра Кичева, на падинама Бистре. У Крушино се ужива у шетњама кроз бујну шуму и у локалним специјалитетима.

Promote your Service

Accomodation

Add up to 3 images.

Validation code:
Enter the code above here :

Can't read the image? click here to refresh.